Добродошли у општину Ириг

МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА КРУШЕДОЛ СЕЛО И ВЕЛИКА РЕМЕТА

КРУШЕДОЛ СЕЛО

Крушедол Село се налази у долини потока Шелевренац, на јужним падинама Фрушке горе, на надморској висини 160-180 м, на крајњем североистоку у односу на општински центар, Ириг. Насеље је асфалтним путем изграђеним 1973. године повезано са Партизанским путем, а преко њега са путем међународног значаја Београд - Нови Сад - Суботица. Са Иригом је у вези преко Крушедол Прњавора, а до суседног Марадика (општина Инђија) води тврди макадамски пут. Саобраћајница за Ириг везује ово село за пут Нови Сад - Рума, односно аутопут Београд - Загреб, па се на основу овога ипак може закључити да није по страни у односу на саобраћајнице, како то на први поглед делује (према књизи Општина Ириг. Географска монографија, др Раде Давидовић, Др Љупче Миљковић, Нови Сад, 1995).

Површина атара овог села је мала и износи свега 8,96 км² и припада групи мањих атара на територији иришке општине. Према броју становника, ово насеље је такође мање. Према попису из 1991. овде су живела 372 становника, са аритметичком густином насељености 41,52 становника/км². Први резултати пописа за место Крушедол Село из октобра 2011. године (подаци из Месне канцеларије, матичар Владимирка Марковић), бележе укупно 326 станова, 350 становника, 137 домаћинстава – у Крушедол Селу. Крушедол Село и Велика Ремета се у наредном периоду, до следећег пописа становништва служе статистичким податком:

1. СТАНОВНИКА......................394
2. СТАНОВА.............................703
3. ДОМАЋИНСТАВА................152, ОД ТОГА ПОЉОПРИВРЕДНИХ.....60
4. НА ПРИВ. РАДУ У ИНОСТРАНСТВУ..........16
5. КОЛЕКТИВНО ДОМАЋИНСТВО...............1, МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА

Атар има издужен облик правца пружања југоисток – северозапад. Разлика између највише и најниже тачке на територији атара је 130 м релативне висине, јужни део се налази на 130 м надморске висине, а северни на 260. Морфолошки атар простире се преко две рељефне целине, северни на јужним падинама Фрушке горе и убраја се у планински део, док се знатно ужи, јужни, налази на фрушкогорској лесној заравни.

ФИЗИЧКО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ

Обе рељефне целине пресечене су изворишним крацима потока Шелевренца. У пределу атара постоје три дола – Широки, на западу, Марадички, на истоку, и Осјенички, који се протеже средишњим делом.

Хидрографија овог села је у знаку потока Шелевренац. Поток је каналисан 1947. године јер је плавио најниже земљиште око свог тока. Становништво се водом снабдева из копаних и бушених бунара.

Биљни свет је подељен на културне биљке и самониклу природну вегетацију – која се јавља на необрађеним земљиштима и веома је малих површина. Од културног биља највише се гаје жита, индустријске биљке, сточно биље, поврће. Шумске заједнице (углавном багрем) су малог распрострањења. Атар је сиромашан животињским светом, има глодара, разних врста птица, а ређе се срећу и лисице.

ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ

О бројном кретању становништва тешко је донети прецизне закључке јер је у број становника често улазило и становништво суседног Крушедол Прњавора и Мале Ремете, до пописа 2011. године.

ГОДИНА	СТАНОВНИЦИ
1791	556
1796	230
1811	854
1900	1527
1991	372
2011	394

Анализирајући бројно кретање становништва овог села, уочавамо да се тај број смањио после Првог светског рата. Ова појава може се објаснити недоследношћу пописних кругова, док је током Другог светског рата број становника смањен знатно, а после њега осцилира од пописа до пописа, закључно са 1961. од када се непрестано смањује, из деценије у деценију. Основни фактори који су утицали на то су ратна страдања и миграције. (Ћурчић, 1980)

Када се говори о миграцијама, нема података о предратним исељавањима, али да их је било, на то нас упућује стагнирање популације. После рата, за време колонизације, у село се усељава четири домаћинства са укупно 10 чланова из суседног Крушедол Прњавора, а исељава се 26 домаћинстава са укупно 113 чланова, у Инђију, Бешку, Руму, Грабовце (Ћурчић, 1980). Касније се јавља стихијско досељавање и одсељавање,  долазило је становништво из околине Бабушнице, ређе и из Босне. Временом, превагу над досељавањем добија исељавање.

Подаци из Месне канцеларије, а према препису матичних књига сеоске цркве Сретења Господњег у Крушедолу, старих 200 година, садрже и списак староседелачких домаћинстава у Крушедолу, која још постоје:

Б	Ч	Ф	Г	К	Л
Бошњаковић	Чавић	Филиповић	Гарић	Кијачки	Лисовац
				Коцкаревић
				Којић
				Коканов
				Костић
				Кошутић
М	П	Р	С	Ш	В
Марковић Милошевић Мисиркић Митричевић	Продановић	Рајлић Ранисављевић	Стефановић	Шијачки	Велићански Видаковић Врбајац

Списак староседелачких домаћинстава у Крушедолу која више не постоје:

А	Б	Ћ	Ђ	Г	Ј
Аксентијевић	Брзуља	Ћирић	Ђуркић	Гавриловић	Јанкуловић
Александровић		Ћириловић		Глигоријевић	Јосифовић
Атанасијевић		Ћурчић		Гојковић	Јузбашић
Андрашевић
К	Л	М	Н	О	Р
Карановић Келијашевић Косанић	Лацковић Лекић Леонтијевић	Манојловић Мешајић	Неглић Ненадовић	Одаџић	Петровић Пеовић
Р	С	Т	В
Рабаџић Радиновић Радојевић Радовић Рајковић Романовић	Савић Стојић Стојковић Стојадиновић	Трифковић Туртвић	Васић

Ниједна од ових породица више не постоји.

Од привредних грана у селу је најразвијенија пољопривреда. За то постоје услови јер се атар простире на нижим деловима Фрушке горе, делом на лесној заравни и поточним долинама. Ратарство је најразвијенија пољопривредна грана. Највеће површине су под њивама и вртовима.

Ово село припада старим насељима. Тачна година постанка није утврђена, али се зна да је село постојало крајем 15. века. Према писању Д. Поповића, из поклона краља Фердинанда из 1529. Радославу Челнику и његовом сину Стефану, који су се истакли у рату против Турака, види се да је у то време Крушедол постојао и да је био под турском влашћу. Православним становништвом село је насељено средином 16. века. Насеље се у документима помиње 1702. године. На карти Срема од 1730. забележен је Крушедол као насеље (Поповић, 1950). Број кућа повећава се од 1734, а самим тим и број становника, па је те године село имало 52 куће, а 1768 – 83, а већ 1791. Имало је 96 домова са 556 становника. Од „иришке куге“ у Крушедолу је оболео 61 становник, а умрло је њих 49 (Симоновић, 1898).

У другој половини 18. века у селу је саграђена школа. То је била православна основна школа са једним разредом и једним учитељем, што је за то време било сасвим довољно. Село је 1751. припадало суседном манастиру Крушедолу. Атар села се у другој половини 18. века налазио у поседу илочког и иришког властелинства.

У Крушедол се 1788. из Србије десељава 306 становника, а ове миграције биле су условљене аустро-турским ратом који је вођен између 1788. и 1791. године (Д. Поповић, 1950).

Крушедол Село има свој грб чија година настанка није поуздано утврђена. Облик му је штитаст и модре основе, на којој су златне пшеничне влати (класје). Село је поседовало и печат у чијем врху је стајао крст између две звезде, док је испод био текст „Село Крушедол“ (Лазовски, 1932).

У Крушедол Селу постоји четвороразредна школа „Доситеј Обрадовић“ која ради као подручно одељење ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ирига. Изграђена је после Другог светског рата.

Поред школе, од јавних установа у селу се налази Дом културе, затим комплекс зграда у центру, у којима је продавница, амбуланта, месна канцеларија и пошта. У Дому културе, који не служи првобитној намени, налазе се просторије архиве месне заједнице, просторије ФК „Крушедол“ и Ловачког друштва „Фазан“.

Прва земљорадничка задруга основана је 10. фебруара 1931. године, под називом Друга српска земљорадничка задруга у Крушедол Селу, а престала је са радом почетком априла 1941.

Културно-уметничко друштво „Јован Атанасијевић“ основано почетком осамдесетих година након неколико година постојања престало је са радом.

Насеље пружа слику типичног пољопривредног села са свим његовим одликама. Поједини делови села носе и посебне називе, централни се назива Центар или Месна рудина, а део насеља између улица Путиначке и 9. марта назива се Врбара.

Село није више одсечено од комуникација како је то некада било јер данас постоји редовна аутобуска веза са Иригом, Румом, Сремским Карловцима и Новим Садом.

Од споменика културе у селу постоји спомен-плоча борцима погинулим у НОБ-у, која је подигнута октобра 1966. и налази се на старој згради Дома културе.

 

Месна канцеларија Крушедол Село

(понедељак, среда, петак)

022/ 460-013

Крушедол Прњавор

(уторак, четвртак)

022/ 460-100

Тамара Чавић

ЦРКВА СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ

У селу се налази црква Сретења Господњег, саграђена у првој деценији 16. века. У самом свом настанку, храм је васпостављен као женски манастир. У оно време то је био једини женски манастир код Срба на овим просторима. Мајка Ангелина је у овој својој задужбини боравила и око себе окупила неколицину девојака са којима је отворила општежитељни манастир (1512-1516. године), који је остао женски све до 1753, до времена владавине Марије Терезије. Изградњу овог храма Мајка Ангелина Бранковић започела је по повратку из Влашке, уз материјалну помоћ великог руског кнеза Василија Ивановича, оца руског цара Ивана Грозног. Није стигла да дуже у свом манастиру поживи, умрла је већ 1520. И сахрањена је у његовој припрати, али су нешто касније њене мошти пренете у манастир Крушедол.

Црква се као манастир помиње 1632. године, када су по налогу пећког патријарха Пајсија калуђерице привремено пресељене у Сремске Карловце због живописања цркве. Храм је вероватно страдао у хаосу ратних времена, крајем 17. и почетком 18. века о чему сведочи и рестаурација из 1728. године.

Првих деценија 18. века женски манастир у селу Крушедолу је угашен и 1753. црква Сретења Господњег постаје метох манастира Крушедол. Црква је поново живописана 1634. Још увек има остатака тог живописа. Резбарени иконостас радили су иконописци Димитрије и Теодор 1763. године, и може се закључити да се ради о Д. Бачевићу и Т. Крачуну. Иконостас је очишћен 1963. и том приликом претрпео је знатне измене. Олтарски део и солеја су из 16. века, а припрата и торањ су из 18, као што је и већина торњева на овим просторима управо из тог периода.

Храм Сретења Господњег у Крушедолу је један од четири најстарија парохијска храма у Срему, поред храмова у Старом Сланкамену, Беркасову и Сремској Митровици.

Мало је познат податак да су се у крушедолској цркви 19. новембра 1911. венчали Др Владимир Гарашанин (унук Илије Гарашанина) и Вукосава Поповић.

 

МАНАСТИР КРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол је задужбина деспота Ђорђа Бранковића и његове мајке Ангелине, жене деспота Стефана Слепог, средњег сина деспота Ђурђа Смедеревца. Синови Ђурађа Бранковића, Гргур и Стефан, били су таоци султана Мурата, који их је дао ослепети усијаним гвожђем, 1441. године.

Деспотовину је после смрти оца, 1456, наследио најмлађи син Лазар, али он умире већ почетком 1458, па се његов старији брат, слепи Стефан, после њега примио намесништва. Несугласице у вези са правом наследства међу Бранковићима завршиле су се тиме да је за српског деспота био проглашен босански краљевић Стеван Томашевић, ожењен Маром, јединицом деспота Лазара. Тада је слепи Стефан напустио отаџбину  и отишао у Дубровник. Тамо се оженио 1460. Ангелином, са којом је имао два сина, Ђорђа (потоњег владику Максима) и Јована (потоњег сремског деспота) и једну кћер, Марију. Умро је 1476.

После смрти Змај Огњеног Вука, сина Гргура Бранковића, деспота и господара великих поседа Ђурђа Смедеревца, 1485. Ангелина се са децом сели у Срем, у Купиник, који је добила заједно са селима Крушедолом, Иригом и Јарком.

Ђорђе је као деспот владао у Срему од 1486. до 1496. Како је био необично побожан, раставио се од жене и у цркви Светог Луке у Купинику се закалуђерио и добио име Максим. Сад је као деспот владао Јован са својом мајком, све до смрти, 1502. године.

Владавина синова мајке Ангелине била је срећна и берићетна за сремски народ, јер је била испуњена правдом и добрим делима, али нажалост, није била дугог века.

После смрти деспота Јована, мајка Ангелина раздала је своје имање сиротињи, отпустила сужње по тамницама, ослободила робове и отишла са својим сином Максимом у Влашку, носећи мошти свог супруга и млађег сина. У Влашкој их је пријатељски прихватио војвода Радул и ту је Максим од цариградског изгнаног патријарха Нифона произведен за владику око године 1506. После смрти војводе Радула, вратили су се у Срем и ту решили да подигну себи задужбину, у којој ће положити мошти својих милих. У ту сврху, Ангелина, која се у то време већ замонашила, замоли помоћ из Русије. Њеној молби одазвао се руски велики кнез Василије.

Владика Максим са својом мајком монахињом Ангелином, 1508. почео је да гради манастир Крушедол.

Пошто мајка Ангелина није могла да живи у мушком манастиру, а желела је да створи уточиште за женске побожне душе, уз помоћ коју је добила из Русије у непосредној близини је саградила цркву и око ње келије. Тако је настао први српски женски манастир.

Манастир Крушедол је владика Максим посветио Благовестима и положио у њега мошти свог оца Стефана и брата Јована. После смрти владике Максима (1516) и мајке Ангелине (око 1518), и њихове мошти бивају положене у цркву манастира Крушедола.

Српска црква је деспота Стефана, владику Максима и деспота Јована, као и мајку Ангелину, због њихових заслуга за српство и православље, уврстила међу светитеље.

О животу манастира Крушедола од постанка па до 1716. године зна се врло мало. Приликом велике сеобе Срба 1690. и крушедолски калуђери отишли су са патријархом Арсенијем III у Сентандреју, одакле су се вратили 1697. и 1698. Од велике сеобе, Крушедол је био резиденција митрополита српских све до 1716. и у њему су се одржавали црквено-народни сабори.

Година 1716. била је судбоносна по манастир Крушедол. Хришћанска војска под вођством принца Еугена Савојског (1663-1736) потукла је турску војску на Везирцу код Петроварадина. Турци су при повлачењу спалили манастир Крушедол, а светитељске мошти сасекли и запалили, те су тако данас од њих остале само честице, лева рука од лакта Преподобне Мајке Ангелине, шака Светог Максима, стопало леве ноге деспота Јована и само делићи моштију деспота Стефана.

Сечујски владика Никанор Мелентијевић, који је некада био крушедолски ђак, игуман и архимандрит, чувши да је манастир Крушедол спаљен, напустио је своју епархију, повратио се у Крушедол и обновио га, а на источној страни манастирских ћелија подигао је капелу коју је посветио Светом Максиму.

Архитектура. Манастирска црква подигнута је у самом почетку 16. века, али је током 18. века због сталних поправки скоро потпуно измењена и добила низ барокних одлика.

Основа цркве је у облику триконхоса са олтарском и две певничке апсиде – полукружне и споља и изнутра. Изнад цркве се издиже осмострано кубе са осам прозора. На фасади се налази девет прозора украшених барокном орнаментиком. Под је од камених плоча беле боје.

Четвороспратни барокни звоник је у потпуности одвојен од цркве и наслоњен на западни део конака. У приземљу је отворен и кроз њега се улази у конак. Конаци окружују цркву са све четири стране, али разликују се међу собом. Док су неки спратни, други су приземни на високо уздигнутом подруму.

Сликарство и иконостас. Сликарски радови у Крушедолу су изузетно високог квалитета, иконе из различитих периода међусобно се мешају, али готово да не постоји могућност да се макар и приближно одреди мајстор појединих радова.Можда и највредније што манастир поседује је његов иконостас. Има укупно 35 икона, али ни оне нису урађене истовремено, већ потичу из више различитих периода. Иконостас је подељен у три целине – престоне иконе са царским дверима и иконама у соклу, Деизис са иконама светих апостола и Крст са иконама Светог Јована Богослова и Богородице. Сам иконостас је веома једноставно решен, а резбарија потиче из неколико периода. Претпоставља се да је израђен 1653. године. Мотиви којима је украшен горњи део иконостаса припадају традиционалном стилу. Други (доњи) део иконостаса није такав и на себи има других утицаја.

Из тога доба потиче крст и иконе Благовести из горњег дела иконостаса, као и икона Распећа и пратеће иконе Богородице и Јована Богослова. Сматра се да су ово вероватно и најстарије од свих икона на иконостасима у Фрушкој гори и да потичу најкасније из 16. века. Престоне иконе су нешто млађе (1745) и приписују се Јову Василијевичу из Кијева. Управо испред иконостаса налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића. Најстарије фреске су оне насликане у припрати – још давне 1543. И то од руку непознатих мајстора. Данас се претпоставља, по неким стилским одликама, да су аутори фресака били неки мајстори који су дошли из Свете Горе. Наос и остали делови храма осликани су 1545. године, а половином 18. века ове фреске су биле пресликане новим живописом. Оно по чему су те фреске посебно значајне јесте да се управо ту са њима у српском сликарству по први пут појављују барокни утицаји.

Знамените личности и драгоцености. Црква манастира Крушедол сматра се српским Пантеоном, осим честица моштију последњих српских владара из лозе Бранковића, у њој почивају и многи знаменити људи, од велике сеобе Срба, до новијих времена. У кивоту се чувају остаци светитељских моштију Бранковића, ту је и надгробна плоча патријарха Арсенија III Чарнојевића, надгробна плоча митрополита Исаије Ђаковића, владике Никанора Милентијевића Печујског, саркофаг патријарха Арсенија IV Jовановића (Шакабенде), затим надгробни споменик митрополита Петра Јовановића, кнегиње Љубице и краља Милана Обреновића. У манастиру су сахрањени гроф Ђорђе Бранковић, митрополит Вићентије Поповић Хаџиловић, Танасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац и други.

Много драгоцености било је у манастиру пре Другог светског рата, а данас се већина налази у Музеју Српске Православне Цркве у Београду.

У музеју се чува бакрорезна плоча Христофора Жефаровића из 1746. године, где је он приказао сремске светитеље Бранковиће.

Манастир је једно време поседовао оригиналну плочу гравире на којој је Захарије Орфелин (1775) приказао изглед манастира. То је једини приказ манастира Крушедол из 18. века. Вредна је и митра Београдске Митрополије, ручни рад Катарине Кантакузине, израђена 1433. године. Ризница је поседовала икону Светог Јована Претече рађену на дрвету 1644, икону светородне лозе Бранковића из 16. века, чашу тамјаницу из манастира Раванице, рад из 1523, Јеванђеље владике Максима из 1514, и још много, много драгоцености. Крушедол је био познат и по својој богатој библиотеци. У њој се налазио препис средњовековног романа о Варлааму и Јоасафу, хроника грчког писца из 9. века, хроника Јована Зонаре, синтагма Матије Властара – све класична дела византијске дворске књижевности, уз мноштво других књига. Велики број је нестао током Другог светског рата, а и раније.

ВЕЛИКА РЕМЕТА

Велика Ремета се налази на јужним падинама Фрушке горе. Насеље се налази код проширеног дела Манастирског потока (горњи део потока Шелевренац), на месту где се спајају три изворишна крака. На том месту је центар села, чија је надморска висина 240м. Викенд куће које такође чине саставни део насеља налазе се у североисточном делу атара и пењу се до висине од 290м. Велика Ремета је једно од највиших насеља на Фрушкој гори. Удаљеност овог насеља од била Фрушке горе, у ваздушној линији, износи 650м. Положај села условио је лошу саобраћајну повезаност са околним насељима. Село је смештено јужно од Сремских Карловаца, североисточно од Ирига и југозападно од Чортановаца, те је у прошлости углавном било препуштено само себи одржавајући ретке контакте с побројаним насељима. Велика Ремета је по страни и у односу на железницу. Локални путеви је повезују са Гргетегом, Крушедолом, а шумски пут са Стражиловом и Сремским Карловцима. Најбоља веза села је Партизански пут.

ФИЗИЧКО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ

Атар села има крушкасти облик и простире се на рељефним целинама: планинске стране, долина потока и долинске стране. Према попису из 1991. године, насеље је имало 28 становника, стално насељених на површини од 495ха, односно 4,95 км². Просечна густина насељености је 5,65 становника/км². Атар овог насеља има најмању густину насељености, а уједно је и најмањи на територији иришке општине.

Хидрографске одлике су у знаку Манастирског потока, чији је слив богат изворима. У правцу југоистока, одмах иза последњих кућа налази се извор Савина вода. Западно од њега је извор Чикина вода. У непосредној близини манастира, на надморској висини 240м је Манастирски извор, а у подножју потеса Дашчара налази се извор Убавац.

С биогеографског аспекта, атар овог насеља има заједнице шума, ливада и пашњака. Заједницу шума чине лишћари – багрем, храст, липа, буква, граб. Ливадске заједнице се све више претварају у пределе с културним биљем, док су пашњаци веома скучени.

ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ

Писање о становништву Велике Ремете је отежано зато што се ово насеље води као посебан пописни круг тек од пописа 1981. године. Насеље је саграђено кад и манастир, крајем 15. или почетком 16. века, те је у ратовима почетком 18. века заједно с њим спаљено и обновљено 1722. године (Ћурчић, 1980). Сматра се да је прњавор Велике Ремете у највећем броју насељен за време Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. и Шакабендом 1737-1739. године. Прве податке о становништву Велике Ремете имамо из 1734. године, када је овде живело 16 домаћинстава, односно 34 становника. После 1788. у насеље се доселило 27 избеглица из Србије, те се број становника попео на 72 (Поповић, 1950). Пратећи бројно кретање становника знамо и то да је Велика Ремета 1910. имала 145 становника. Тај број је ремећен за време ратова. Најмањи број становника, изузимајући ратове, Велика Ремета је имала 1953. када су ту живела свега 4 домаћинства са 8 становника. По попису из 1991. године, статистика је забележила 28 стално насељених становника. Старосна структура је неповољна, као и образовна. Миграциона кретања у овом селу статистика није пратила посебно. После рата, крајем 1946. и почетком 1947. ту су се доселиле породице из Босне.

Први резултати пописа за место Велика Ремета из октобра 2011. бележе 377 станова, 44 становника, 15 домаћинстава и једно колективно домаћинство – манастир Велика Ремета.

Списак староседелачких домаћинстава насељеног места Велика Ремета:

Б	Ј	К	М	П	Р	С
Брзуља	Јаблановић	Козаровић	Милутиновић	Павловић	Радосављевић	Сокић
		Кузмановић	Момировић
			Мраовић

Привредне прилике Велике Ремете су у знаку пољопривреде, којом се бави највећи део становништва.

Постанак и формирање Велике Ремете везани су за истоимени манастир. По народном предању, манастир је основао краљ Драгутин Немањић (1276-1282). Најстарији извор доказа о постанку манастира је један ферман султана Сулејмана II, писан у Једрену 1534. У другом ферману 1564, Велика Ремета се помиње под именом Рембе. О животу Велике Ремете до 1716. године има врло мало података, али се зна да је те године манастир с прњавором спаљен. Поново је обновљен 1722. Након десетак година, 1733. манастир улази у састав парохије Дивош (Поповић, 1950). Сам назив манастира , а касније и овог села, потиче вероватно од грчке речи „еремита“, што значи калуђер, испосник. Село се под именом Ремта Велика помиње 1831, а 1859. као Велика Ремета.

Село припада типу планинских насеља. По типологији и облику оно је насеље издуженог облика, а може се сврстати и у прњаворска насеља. Пре Другог светског рата насеље је било друмског типа и протезало се дуж пута за манастир.

Село административно-политички припада Месној заједници Крушедол Села. Асфалтни пут насеље је добило 1965, а електричну струју пет година раније. Када се говори о насељу, неизбежно се морају поменути и викенд куће, од којих су прве подигнуте почетком 1965.

 

МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА

Постоји предање по којем је овај фрушкогорски манастир основао на самом почетку 14. века „сремски краљ“ Драгутин. Знатно је вероватнија могућност да је манастир са црквом посвећеном Светом Димитрију настао у другој половини 15. века с обзиром на податак из 1509. по којем је калуђер – изасланик деспотице Ангелине Бранковић, назван „Димитријевским“. Томе у прилог говоре и нешто касније подаци у којима се православни манастири под именом Ремета помињу 1541, 1543. и 1558. године.

Као Велика Ремета, манастир је поуздано забележен 1562. У питању су два турска документа, од којих први представља дозволу за подизање економских зграда при манастиру, а други потврду о куповини мањих земљишних поседа. Поново, манастир се помиње 1566. у вези са мањом обновом, 1568. када су осликане површине унутрашњих зидова и нише на фасадама и још више пута до краја 16. века. И током 17. века најчешће у вези са купопродајом винограда, њива, ливада, воденица и дућана.

Приликом коначног повлачења Турака из ових крајева 1716. године, Велика Ремета је спаљена. У наредним годинама ради се на обнови манастира. Северно крило манастирских конака подигнуто је око 1722. заслугом митрополита Вићентија Поповића. Источно крило сазидано је 1723/24. ктиторством реметског игумана Григорија. Јужна страна конака са великом трпезаријом у висини првог спрата, подигнута је скоро у целини око 1732. Зидање западног крила започето је 1735, тако да се у то време четворострани облик ћелијског здања већ назире. Коначни, данашњи облик зграде конака добиле су око 1764.

Високи барокни звоник са малом капелом Светог Јована Претече призидан је уз цркву од 1733. до 1735. о чему сведочи опширни запис уклесан у плочу од камена. Као ктитори забележени су Јаков Андрејевић из Бешке и његов брат Андреја. Звоник овог манастира је највиши у овим крајевима, поред приземне зоне има још и седам спратова заједно са зиданом лантерном. На његовим истоветним фасадама налазе се бројни декоративни елементи који карактеришу барокни градитељски период у крајевима северно од Дунава и Саве.

Манастирска црква подигнута је вероватно у првој половини 16. века и представља традиционалну једнобродну грађевину са кубетом изнад наоса и певничким просторима правоугаоног облика. На њеним зидовима начињеним од опеке и камена, налазе се један улазни и укупно пет прозорских отвора. У периоду између 1745. и 1753. изведени су  обимни радови на усаглашавању изгледа  старе касносредњовековне цркве са фасадама новоподигнутог барокног звоника. Том приликом изнад обновљеног кубета формирана је висока декоративна капа, која је досезала до половине висине звоника, затим су отворени данашњи већи прозори, начињен профилисани поткровни венац и повишен нагиб кровних површина.

На тадашњем иконостасу налазио се дрвени крст (Распеће), изрезбарене царске двери, престоне иконе донесене из манастира Раковица код Београда 1739. Поред тога, у цркви је забележено још око тридесет икона различитог облика и садржине.

Бакрорез Свети Димитрије у чијем је доњем делу приказан манастирски комплекс у целини, потиче из 1764. године. Израдио га је познати српски бакрорезац Захарија Орфелин.

Највероватније у последњој четвртини 19. века поменута купола је страдала. Приликом обнове цркве на самом крају века, изнад отвора кубета изведена је шестострана купола од дрвене грађе, која се касније види на свим старим фотографијама начињеним између два рата.

У току Другог светског рата манастир је пострадао и бројне драгоцености чуване у њему су опљачкане. Дрвено кубе и кровна конструкција над црквом су порушени, унутрашњост потпуно демолирана, а олтарска преграда тешко оштећена, а затим и демонтирана. Четворостране зграде конака су опљачкане и спаљене, док је западно крило срушено до темеља.

У послератном периоду Велика Ремета је само делимично обновљена. Зграде манастирских конака (изузев западног крила) су поправљене, изнад цркве и отвора кубета постављена је привремена кровна конструкција са покривачем од салонита, а поред капеле у звонику формирана је скромна унутрашња капела на спрату јужног крила конака.

У Великој Ремети сахрањен је 1709. митрополит Стефан Метохијац, а баш у овом манастиру је монах Јеротеј Рачанин описао свој пут у Јерусалим и тако дао први путопис наше новије књижевности.

Све до краја 19. века у манастиру је чуван портрет Петра Великог, којим је овај посвећени владар даровао Велику Ремету и на тај начин крунисао многобројне контакте манастира са Русијом у току 16. и 17. века.

Бежећи испред Турака 1739. године овде су се преселили са свим својим драгоценостима калуђери Раковице, а 1788. и монаси манастира Вољавче.

Велики ктитор Андреја Андрејевић, провео је последње године живота у Великој Ремети, где је умро 1772. Сахрањен је у гробници коју је сам подигао у припрати цркве.

Све до Другог светског рата у манастиру су се налазиле четири велике иконе које су руски мајстори радили 1678. Велика икона Богородице са Христом, уоквирена медаљонима (17. век), позната је као Чудотворна Мајка Божја.

У манастиру се свакодневно служи Света литургија. У току године одржавају се четири сабора:

1. У другој недељи Великог поста – посвећен Светом Григорију Палами
2. 24. јуна/7. јула на Ивањдан
3. 15-28. августа на Велику Госпојину
4. 26. октобар/8. новембар на Митровдан – манастирска слава