На почетку промоције сте рекли да бисте били субјективни када бисте рекли да је књига лепа, а објективни да је функционална. Шта је лепо, а шта функционално? Да ли под функционалним сматрате оживљавање архаизама?

-Једна од функција може да буде управо и то, а ово што смо укоричили у овај тврди повез је један од најсигурнијих начина да се данашња културна баштина, која полако одумире, сачува у писаном облику. Рекли су ми људи да ако не напишем књигу као да ништа нисам урадио у животу, и после свих ових деценија, колико се бавим новинарством, што радијским, телевизијским и штампаним, дошао сам на идеју да речи пренесем на папир, да се не би заборавиле.

Колико има Срема у књизи?

-Таман довољно Срема, да се нађе места за Банат и Бачку и за неке приче које сам ја практично измислио. Постоје ликови који су реални и приче које су постојале у емисији “5казање”, њих сам овде преточио у писану форму. А постоје приче које сам ја написао из љубави према тим људима са којима сам се дружио, од којих сам учио, од којих сам неке ситуације доживео, па сам то применио у својим причама. Једноставно тај наш дух, наш менталитет, фолклор и специјалитети, начин живота и говор, то све ова књига садржи. Да ли је чокањ, шепурика или чутка, све је то исто, само зависи где се налазите, Срем, Банат или Бачка, књига се прожима на три срца јуначка.

Који моменат Вас је “повукао” да се књига баш овако зове поред свих архаизама које постоје у Војводини?

–Десило се. Већина прича је написана у даху и писао сам их суботом ујутру, тако да би књига могла да се зове и “Прича суботњег јутра”, али се мени некако највише допало “Шором, средом”, да се мало правим важан.

На насловној страни се налази фотографија из 1924. године. Да ли су и остале фотографије у књизи старијег датума?

–Књига је богато илустрована фотографијама. Већину фотографија сам ја направио, црно-беле сам позајмио из породичних албума и има неколико фотографија које је мој син Немања фотографисао.

Колико делови прича које су прочитане на промоцији кореспондирају са актуелним стварима?

Све ове приче се без проблема могу ставити у актуелни друштвени контекст. Написане су пре неколико година и издаване у Дневнику. Оне су вечито актуелне, јер се могу ставити у свако доба. Нажалост, недостајала нам је памет да би било другачије.

Да ли мислите да ће књига успети да сачува архаизме поред свих туђица и англицизама заступљених у нашем језику?

-Туђице су нам ушле на велика врата, откад су компјутери ушли у наше животе. Нико ко треба да брине о нашем језику није стао у одбрану, нико није превео те изразе и тиме спречио коришћење страних речи, а могли смо другачије да се поставимо и сачувамо наше речи.

Значи, кад нестану ликови из књиге, нестаће и речи?

–Неће, управо је због тога и остало овако укоричено на папиру који трпи све. Истрпео је и ову моју жељу да сачувам речи од заборава, баш на овакав начин, који треба да траје вечно.

Хоће ли ће 5казање да извуче неку нову књигу из свих прича?

–Волео бих да напишем три овакве књиге, да буде трилогија, па ћемо онда ићи на неки други формат ако буде времена и ако нас послужи срећа.