О „Снохватицама“ су говорила тројица новинара и књижевника из Сремске Митровице, дугогодишњи Бјелкићеви сарадници : Душко Познановић, Момир Васиљевић и Драгорад Драгичевић.

Покушавајући да открије које то снохватице Бјелкић „лови“ у својим ноћима, Васиљевић је у свом лирски надахнутом казивању , између осталог, рекао : „Можда Тоша, тамо у сенкама фрушкогорских манастира, покушава да призове духове својих предака, и међу њима дух страдалног Тодора, Лукиног, Бјелкића, по којем је добио своје крштено име!

Биће ипак да то Тоша снохвата један цвет, према којем гаји исту љубав као и ја. А реч је о Богородичином цвету, цвету породичне слоге. Реч је о калоперу, библијском цвету који расте и мирише око куће, а нарочито кад куће нема, и кад су куће развалине и камени белези некадашнјег живота и породичне слоге.

Снохватајући калопер Тоша трага за сликама из најранијег детињства, које најчешће почивају на тешко утврдљивој међи између сећања и несећања, враћајући се тако исконској и незамућеној представи о постојању и људској удесности у њем У уметничком програму учествовала је, свирајући на клавиру, Ива Бабић.

Извор: Српска читаоница у Иригу